• Галерија
  • Контакт
  • Клесар IV степен

    О образовном профилу

    Образовни профил уводимо од 2015/2016.године и обухвата четворогодишње школовање. Поред општих предмета који су заступљени у свим средњим школама, ту су присутни и стручни предмети: цртање и сликање, вајање, анатомија (на првој години), калиграфија, теорија форме, материјали и технике, естетика, историја уметности …

    Прва година школовања обухвата следеће практичне предмете: цртање и сликање, вајање, анатомија, калиграфија, теорија форме. У првој години ученици кроз ове предмете савлађују основе цртачке и вајарске вештине које су основни предуслов за рад у материјалу. У следеће три године поред ових стручних предмета ученици пролазе кроз веома детаљан и пажљиво испланиран програм овладавања клесарске вештине кроз практичан рад.

    11004937_385600274956104_702497608_n

    Како је школа утемељена на принципима и захтевима универзалне проходности у образовном систему, стицањем дипломе ученици поред звања стичу и право уписа на већину виших школа и факултета.

    Основни задатак, поред усавршавања и неговања клесарске вештине, састоји се у истинском решавању ликовних проблема који се намећу.

    Историјат заната

    Чин обликовања камена је феномен којим су обухваћена човекова трајања у свим видовима, нивоима и временима. У иницијалној вези човека са каменом формирани су многи просторни амбијенти, неговала се градитељска култура и инспирисала се вајарска мисао. У праисторији, антици, средњем веку, ренесанси … па све до модерног доба камен је био један од медија и покретача духовног и мисаоног развитка човека.

    Живот са каменом охрабрио је многе клесаре да обогате свакодневницу и вајарском вокацијом дају печат и израз времену у коме су живели.

    Не рачунајуци искуства других епоха и народа који су живели на овим просторима од праисторије преко антике до средњег века, традиција клесарског заната у Србији се развијала веома споро и тек је у скорије време попримила значајније обиме.

    У средњем веку у нашим крајевима је доминирала византијска култура која је архитектури обилно користила камен. За време династије Немањића доминира црквено градитељство тзв. „Рашка школа“. У том периоду су саградјене: Студеница, Дечани, Пећка Бања а омиљени материјал градитеља тога времена био је бигар од кога су зидани: Сопоћани, Црква у Ариљу, Грачаница … У том периоду скоро да није било рељефних украса.

    Касније за време Лазаревића и Бранковића развила се нова архитектура позната као „Моравска школа „. Та архитектура се одликује каменим фасадама са рељефним украсима на порталима, прозорима и луковима (Лазарица, Калениц, Љубостиња) али израда тих рељефа је и у том периоду поверена страним мајсторима који су долазили из Грчке и Далмације.
    Пошто смо због познатих разлога „прескочили“ ренесансу (владавина Османлијског царства) развој клесарског заната је све до XIX века само местимично одржан и негован.

    И поред тога, са успостављањем српске државе у XIX веку и обнове српске духовности долази и до обнове ове занатске дисциплине. Временом, око свих значајнијих каменолома из којих се вадио камен долази и до стварања малих клесарских радионица. Све до половине XX века ова дисциплина је била у развоју али са појавом машина и могућности које су оне пружале, долази и до гашења оваквих радионица, тако да данас имамо само мали број сачуваних места овакве намене.

    Успостављање овог образовног профила у Школи за уметничке занате 1993. године представља значајан корак за историју српског уметничко-занатског искуства као и за српску уметност уопште. Овде се сакупљају постојеће, обнављају „заборављене“ и развијају савремене технике и вештине клесарског заната.

    О раду ученика

    Настава се одвија у клесарском кабинету, чије је просторно и радно окружење у потпуности прилагођено захтевима како образовно-васпитног процеса тако и практично-занатског процеса. Школа је опремљена како старим традиционалним ручним алатима тако и савременим алатима и машинама.

    Посебна пажња се посвећује учењу технике којом се развија способност правилног опажања а такође и развијања маште, како би се са лакоћом могло приказати виђено или замишљено. Савлађивањем занатских вештина као што су цепање камена, шпицовање, рад са цанајзлама, равним длетима, електричним и пнеуматским алатима и др. ученици стичу сигурност, тако да се у каснијем раду могу посветити решавању ликовних проблема без страха од вештине.